Zecovi u očajanju

Davno je to bilo, - ko bi vreme znao,
Kad je zecovima život dodijao,
"Jadan je to život!" povikaše zeke,
"Sve strepiš i trneš od nevolje neke,
Nikad nemaš mira, ni danju ni noći,
Ne znaš kad će lovac s hrtovima doći!"
Svi podjoše, dakle, zbog večite strave,
Da u vodu skoče pa da se udave.

Kad je došla rulja, duha tako slaba,
Do jezera, tu je bilo mnogo žaba.
A malene žabice kad spaziše zeke,
U najvećem strahu povikaše: "Kreke!"
Poskakaše, jadne, strmoglavim skokom
Da se spasu u svom jezeru dubokom.

Jedno zeče reče: "Prijatelji moji,
Gle, zar ima koga ko se i nas boji!
E, hvala ti, Bože!
Hajdmo, braćo, natrag, još se živet može!"